Informacije za studente

Sasvim slučajno sam čuo za master akademske studije za obrazovanje nastavnika predmetne nastave, sećam se da je tada već bio drugi upisni krug, poslednji dan za prijavu. I, da, bio sam presrećan jer sam u poslednji čas stigao da konkurišem. Prvi put u životu radovao sam se prijemnom ispitu. Rečeno mi je da za prijemni ne postoji neka posebna priprema, niti literatura već da ćemo iznositi svoja zapažanja o određenim temama, rešavati neke situacije iz školskog okruženja, odgovarati na postavljena pitanja koja se odnose na pročitan tekst. Zaista sam jedva čekao da vidim kako izgleda takav prijemni i sve je bilo baš tako kao što su mi rekli.

Tek nakon prijemnog ispita sam se detaljnije raspitao o smeru, jer pre toga nisam stigao pošto sam poslednji dan konkurisao. Čitajući sve ono što piše na sajtu i gledajući nazive predmeta bio sam siguran da sam na pravom putu, što se na kraju i ispostavilo.

Master akademske studije za obrazovanje nastavnika predmetne nastave traju jednu godinu, dva semestra (60 ESPB) i po završetku stiče se akademsko zvanje i stručan naziv master profesor predmetne nastave. Jedna od stvari koja mi se baš dopada je ta što ove master studije pohađaju studenti koji su završili različite osnovne studije i imaju različita zvanja. Na mojoj godini, pored ,,medicinara” imamo i diplomirane filozofe, istoričare umetnosti, sociologe, arhitekte... Većina kolega radi u prosveti, ja sam jedan od onih koji ne radi, a željno iščekuje posao u nekoj školi. Svima nama je zajednički cilj usavršavanje i sticanje kompetencija za rad u prosveti, odnosno sticanje pre svega pedagoških, a potom psiholoških i metodičkih kompetencija. Da bismo se bavili prosvetnim radom pored znanja i sposobnosti koje smo stekli na osnovnim studijama iz određenog predmeta ili grupe predmeta koji ćemo predavati, moramo posedovati znanje iz predmeta koji su obuhvaćeni upravo ovim master programom.

Na ovom master programu postoji ukupno 11 predmeta plus master rad koji se brani nakon položenih svih ispita. Moram priznati da je u početku bilo pomalo naporno. Nekada sam čak mislio da profesori traže previše od nas i da je nemoguće sve stići do određenog roka. Premda, nismo toliko bili uslovljeni rokovima... Profesori su bili prilično fleksibilni po tom pitanju, ali mi smo shvatili da, ukoliko nam produže rok, možemo vrlo lako ispasti iz koloseka i sami sebi napraviti problem oko organizacije. Upravo je dobra organizacija ključ uspeha, svuda pa i ovde. Kao neko ko, nadam se uskoro završava ove master studije, pokušaću da navedem neke preporuke koje mogu biti od koristi budućim studentima, polaznicima ovog programa.

• prisustvo i aktivno učestvovanje na nastavi iz svih predmeta (dogovaranje sa profesorima, kombinovanje smena na poslu...). Ovo je apsolutno izvodljivo, samo morate imati volju i biti spremni da se posvetite ovim master studijama i onome što ćete raditi celoga života.
• blagovremeno ispunjavanje predispitnih i ispitnih obaveza propisanih planom i programom svakog predmeta
• razmenjivanje iskustava sa kolegama o tome kako se radi u školi u kojoj su zaposleni, kako najčešće drže nastavu, upoređivanje sa vašim stajalištima; saradnja sa ostalim polaznicima master programa. Ja sam sa svojim kolegama sarađivao nevezano za predispitne i ispitne obaveze i mnogo toga sam od njih naučio, s obzirom na to da još ne radim u školi. Trudite se da uvažite savete koje ćete dobiti i od profesora i od kolega. Na ovim master studijama ćete naučiti da radite timski i funkionisaćete kao tim.
• nemojte žuriti prilikom odabira izbornih predmeta. To traje nekoliko dana i taman imate dovoljno vremena da razmislite i dobro se raspitate o svakom predmetu. Izborni predmeti su važni i zato je bitno da odaberete nešto što je najbliže vama i što će vam najviše koristiti u radu.
• komunicirajte sa kolegama, profesorima... Svi profesori koji su angažovani na ovom masteru su uvek tu da vam pomognu, da odgovore na vaša pitanja, razjasne nejasnoće... U današnje vreme postoji bezbroj načina komunikacije, tako da, koristite to. Ja čak sa mojim kolegama imam nekoliko viber grupa i veoma smo aktivni i jedni drugima pomažemo

Na ovom master programu neće biti samo onih klasičnih predavanja gde profesor priča, a ostali učesnici ,,slušaju”, već će tokom nastave biti korišćene razne metode i tehnike. Za neke od njih prvi put sam čuo i sa zadovoljstvom ću ih koristiti kada počnem da radim u školi.

Savetujem svakome ko želi da radi kao nastavnik i bavi se najlepšim poslom na svetu, da upiše ove master studije. Pohađanjem ovog master programa, obrazovanje u Srbiji dobija nove dimenzije, otvaraju se novi pogledi na organizaciju nastave i nastavu uopšte. Shvata se važnost aktivnog učestvovanja učenika u procesu odvijanja nastave, korišćenje novih metoda i tehnika, značaj evaluacije i samoevaluacije nastave...

Država je jaka onoliko koliko je jako obrazovanje u njoj.

Na osnovnim sudijama nisam se mnogo susretala sa pedagoško-psihološkom grupom predmetima. Raznolikost predmeta i nastavih sadržaja privukla je moju pažnju i pored toga što sam majka dva deteta i zaposlena i živim u Valjevu bila sam spremna da putujem, radim i studiram u isto vreme.

Protekla godina bila je za mene puna izazova u pozitivnom smislu. Ne mogu a da ne pomenem divne profesorke iz CON-a, Lidiju i Olju, koje su za nas uvek imale razumevanja, bile nam dostupne i otvorene za svaku saradnju. NJihovo ogromno znanje i iskustvo nesebično su delile sa nama i na tome sam im neizmerno zahvalna. Ono što ovaj program čini posebnim jeste učenje kroz iskustvo i pisanje radova i refleksija na određene teme. Sve što smo učili bilo je potkrepljeno primerima iz praske a i sami smo imali mnogo prilika da se oprobamo u novim nastavnim metodama. Kad već pominjem nastavne metode, predmet interaktivna nastava, dao mi je jedan potpuno novi pogled i pristup nastavi.

Naučila sam kako da svoju nastavu podignem na viši nivo, bilo mi je zadovoljstvo učiti jer ipak učila sam od najboljih. Takođe smo se bavili nastavničkim istraživanjima i kroz predmet nastavnik kao istraživač stekli smo mnogo znanja koje nam je dragoceno prilikom pisanja master rada. Tim predmetom stekla sam kompetencije da sprovodim nastavnička istraživanja i naučila da uvek treba preispitivati svoju praksu i težiti kontinuiranom učenju.

Profesija nastavnika podrazumeva odgovornost za sopstvenu nastavu i učenje učenika. Tokom svog obrazovanja uglavnom sam se susretala sa tradicionalnom nastavom što se donekle reflektovalo i na moju nastavnu praksu. Oduvek sam želela da uvedem novine u svoju nastavu a pohađanjem programa sam stekla i znanje i samopouzdanje da to i učinim. Od profesorke Lidije Radulović sam naučila da učenik uvek treba da bude aktivni subjekat nastavnog procesa i da svoje učenike treba da hrabrimo da participiraju u životu škole.

Time im dajemo “vetar u leđa” i pokazujemo im da nam je stalo do njihovog mišljenja a samo tako će naši učenici sutra biti mladi ljudi koji neće imati problem da iznesu svoj stav. Posebnu zahvalnost dugujem svom mentoru doc. dr Olji Jovanović koja je za mene uvek bila kao “zvezda vodilja”.

Ona je osoba koja pleni svojom dobrotom a znanje iz oblasti psihologije prenosi sa takvom lakoćom da je prosto nemoguće da se ne nauči. Kada se sretnete sa njom shvatićete o čemu govorim. Zaista nosim lepe uspomene i divno iskustvo sa predavanja koja su nažalost bila prekinuta epidemiološkom situacijom u državi ali ni to moje profesore nije dalo prekinuti u pružanju znanja, čak naprotiv, tokom onlajn nastave uvek su bili tu da nam olakšaju, pomognu i budu podrška, neizmerno im hvala na tome. Zaista bih svim kolegama koji imaju želju i volju za učenjem toplo preporučila master program CON-a.

Posao koji me navodi na stalno usavršavanje ,koji nije jednoličan. Odlika ovog posla je da smo uvek u kontaktu sa mladima i neophodno je da se stalno prilagođavamo i unapređujemo svoje znanje i veštine.

Promene u društvu utiču i na promene u školi pa se uglavnom u najvećem delu odnose na promenu pozicije nastavnika, njegovog odnosa prema učenicima, njegov rad, kao i ceo nastavni proces. Uloge nastavnika su mnogobrojne. Da bi nastavnik ispunio svoje uloge mora posedovati određene kompetencije. Ipak je nastavnik primer učenicima u razredu.

Od nastavnika se očekuje da uvek održava visoke standarde ličnog i profesionalnog ponašanja.

Za sticanje novih kompetencija neophodna su nova znanja koja budući nastavnici treba da steknu na nastavničkim fakultetima. Zato sam i odlučila da upišem master studije na studijskom programu obrazovanje nastavnika predmetne nastave, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Veoma angažovani profesori, stručni, inspirativni, a i sam program mastera, su mi pomogli da savladam i dopunim neophodna pedagoška znanja; da upoznam osnove razvojne i pedagoške psihologije; da steknem potrebna didaktička znanja uključujući i savremene didaktičke teorije; da još efikasnije ovladam tehnikom i organizacijom vođenja nastavnog procesa.

U školi koja teži stalnom razvoju, nastavnici se ne mogu samo rukovoditi rezultatima istraživanja koja realizuju uglavnom profesionalni istraživači, već moraju težiti da se aktivno uključe u istraživačke procese na različitim nivoima, ali prvenstveno u okviru svoje škole u kojoj realizuju vaspitno-obrazovni proces. [1]Moje istraživanje ima za cilj da predstavi mišljenje učenika petog razreda prema čitanju domaće lektire.

Tema je odabrana na jednom od predavanja Centra za obrazovanje nastavnika, kada se govorilo o aktuelnim problemima u nastavi. S obzirom na to da godinama radim u osnovnoj školi, primetila sam da svaka generacija čita sve manje, a da im je ta aktivnost zamorna i dosadna. Kako je poslednjih godina rasla popularnost digitalnih tehnologija među decom, tako se jasno uočavala sve veća odbojnost prema čitanju. S obzirom na to da me je godinama interesovalo kako prevazići „krizu čitanja“ među učenicima u osnovnoj školi, nastao je ovaj rad. [2]

Glavni cilj rada bio je da unapredim svoje razumevanje čitalačkih navika, odnosno da sagledam učenički doživljaj obrade domaće lektire i njihove predloge kako bih mogla da unesem promene u način na koji organizujem nastavu domaće lektire i povećam učeničku zainteresovanost za čitanje.

U teorijskom okviru rada razmatrala sam pitanje određenja lektire i ključnih činilaca koji motivišu učenike na čitanje. Prikupljala sam informacije o stavovima učenika kroz njihove odgovore, dobijene anketom. Istraživanje sam obavila u Osnovnoj školi „Dr Jovan Cvijić“, a konačni uzorak ispitanika činilo je 129 učenika petog razreda.

Iako su rezultati pokazali da petaci visoko vrednuju knjige i čitanje, jasno je da najveći broj učenika čita otprilike jednom mesečno. Pretpostavka je da je to domaća lektira koja je po planu obavezna svakog meseca.

Među omiljenim knjigama petaka našle su se i one koje pripadaju lektiri koju su imali u četvrtom razredu. Izgleda da je veći deo njih saglasan sa spiskom predviđenih knjiga, a spisak vanprogramskih dela koja učenici navode kao omiljene je dugačak i obuhvata različite žanrove. Ovo možda najbolje pokazuje koliko se učenici razlikuju među sobom prema čitalačkim interesovanjima.

Bez obzira na to što su učenici danas opterećeni različitim nastavnim predmetima i obavezama, o domaćoj lektiri imaju pozitivno mišljenje i u velikom procentu im je zanimljiva i korisna. Takođe, imaju veoma visoku svest o važnosti i značaju pisane reči. Prema prikazanim rezultatima čini se da im lektira uopšte nije naporna što pokazuje da su knjige prilagođene njihovom uzrastu i sposobnostima. Tome u prilog ide i stav da jezik kojim je lektira pisana, po njihovom mišljenju, razumljiv. U velikom procentu su se složili sa tvrdnjom da čitanjem lektire uče kako da bolje pišu sastave, mogu bolje da se izražavaju i dopune rečnik. Saglasni su da uz pomoć lektire uče o životu i ljudima, a poruke lektirnih dela smatraju važnim za život.

Preko polovine učenika izjasnilo se da bi promenilo spisak knjiga predviđenih za lektiru, a u velikoj meri izražena je i želja da se promeni broj lektira u školskoj godini. Oko trećine učenika bi promenilo način ocenjivanja lektire. To bi moglo imati veze sa pitanjima provere pročitanosti dela za koja učenici, koji nisu zapamtili detalje, dobijaju negativnu ocenu.

Rezultati sprovedenog istraživanja pokazuju i da je način analize knjiga zainteresovao učenike za nastavu lektire. Zadatak nastavnika je da raznim metodičkim postupcima: diskusijama, raznim igrama, kvizovima ili upitnicima prepozna interesovanja učenika, njihove psihofizičke mogućnosti kako bi ispravno sugerisao, izabrao i realizovao čitanje lektire. Učenicima treba ponuditi brojne načine obrade lektire, a dati im mogućnost da to iskažu na način koji je njima adekvatan. Takođe, izbor i pristup nastavi lektire ne bi trebalo da bude konačan, već bi trebalo da se stalno preispituje kako bi najbolje odgovarao novim generacijama.

Takođe, imajući u vidu gore rečeno, obrada domaće lektire ne bi trebalo da bude ograničena na dva časa, već treba da se uvaže zahtevi učenika da se delo i njegova značenja duže i potpunije analiziraju i dožive.

Imajući u vidu navedeno, evidentno je da dobijeni rezultati mogu poslužiti kao osnova za nastavak istraživanja stavova učenika. Neka buduća istraživanja, bazirana na rezultatima i iskustvima ovog, mogu ići u pravcu uključivanja u uzorak starijih razreda osnovne škole kako bi se rezultati mogli porediti. Ono što bi mene zanimalo da dodatno istražim je kako uvođenje digitalnih tehnologija u čitanje domaće lektire utiče na čitalačke navike mojih učenika.

Na osnovu ovog istraživanja, predlog bi bio da se koncipiraju programi koji bi motivisali učenike na čitanje lektire, ili da se ostavi mogućnost nastavnicima da odluče o tome koje će lektire učenici čitati na osnovu prethodno sprovedenog istraživanja. Ukoliko se uvaže sve iznete napomene, možemo očekivati da umesto prisiljenih čitača, imamo čitaoce koji će u domaćoj lektiri zaista uživati.

Violeta Drašković

profesorka srpskog jezika i književnosti, master profesor predmetne nastave

[1]Stamatović, J. (2016) Primena akcionih istraživanja u procesu samovrednovanja rada nastavnika, ZBORNIK RADOVA Učiteljski fakultet u Užicu, Užice.

[2] Drašković, V. (2020) Master rad: Odnos učenika petog razreda prema čitanju domaće lektire, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za obrazovanje nastavnika predmetne nastave, Beograd.

Preuzeto sa: https://tempus.ac.rs/odnos-petaka-prema-citanju-domace-lektire/

U tom momentu za mene je on bio suviše apstraktan i nepoznat. Vremenom sam shvatila da je moj svakodnevni rad riznica mogućih tema i povoda za sprovođenje nastavničkih istraživanja i menjanje moje prakse. Istraživanje koje je predstavljeno u nastavku sprovedeno je za potrebe izrade master rada u Medicinskoj školi „Nadežda Petrović“ u Beogradu u kojoj radim kao nastavnik na predmet u Zdravstvena nega.

Reflektujući svoju praksu, osetila sam potrebu da pokušam da promenim položaj učenika iz pasivnog objekta ocenjivanja u aktivnog učesnika procesa vrednovanja, da pokušam da ih uključim u proces ocenjivanja kako bi preuzeli odgovornost za sopstveni proces učenja i stekli uvid u sopstveni napredak u ovladavanju praktičnim veštinama koje su određene ishodima predmeta koji predajem.

U fokusu istraživanja bio je pokušaj osavremenjivanja procesa ocenjivanja učenika kroz njihovo osposobljavanje za samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje. Istraživanje sam sprovela u dva odeljenja u kojima radim i u njemu je učestvovalo 28 učenika/ca trećeg i četvrtog razreda, obrazovnog profila medicinska sestra-vaspitač. U programu obuke učenika za samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje vodilja mi je bila Rolheiserova „šema rasta“, prema kojoj proces osposobljavanja prolazi kroz četiri faze: na početku nastavnik zajedno sa učenicima kreira kriterijume samoprocene, zatim demonstrira učenicima primenu kriterijuma, daje im povratnu informaciju o njihovoj primeni kriterijuma i na kraju procesa se identifikuju budući ciljevi učenja i strategije za njihovo postizanje – u početku to radi nastavnik, ali bi na kraju tu obavezu i odgovornost trebalo da prenese na učenike.

Liste praćenja, koje su konstruisane za potrebe ovog istraživanja na osnovu zajednički dogovorenih kriterijuma, korišćene su kao instrument samoocenjivanja i vršnjačkog ocenjivanja. Kao insturmente istraživanja koristila sam dva anketna upitnika kojima sam pokušala da ispitam iskustva učenika, odnosno kako oni razumeju ocenjivanje pre i nakon uvedene promene i kako opažaju sprovedeni proces osposobljavanja za samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje.

Rezultati ukazuju da učenici samoocenjivanje vide kao priliku da nauče nešto novo i da u većoj meri ovladaju praktičnim veštinama; na osnovu iskustva koje su stekli i sami se osećaju sposobnim da mogu da procenjuju svoje znanje i veštine; ocenjivanje im predstavlja manje školsku obavezu, a više zabavnu aktivnost. Iako povratnu informaciju dobijenu od nastavnika prepoznaju kao aktivnost koja im najviše pomaže u usmeravanju učenja, prepoznaju i značaj povratne informacije koju su dobili od drugog učenika, samoprocene znanja, poznavanja kriterijuma ocenjivanja i liste praćenja. Veliki broj učenika se izjasnio da im ocenjivanje predstavlja stresno iskustvo.

Istraživanje mi je pomoglo da bolje razumem kao učenici doživljavaju ocenjivanje uopšte, a posebno samoocenjivanje i vršnjačko ocenjivanje. To me je podstaklo da promišljam o sopstvenoj praksi ocenjivanja: Zašto je ocenjivanje u toj meri stresno za učenike? Zašto su povratne informacije nastavnika doživljene kao korisnije od povratnih informacija vršnjaka? Kako dalje podržati učenike u razvoju prakse samoocenjivanja?

Oslanjajući se na iskustvo istraživanja, planiram da dalje razvijam sopstvenu praksu ocenjivanja tako da:

sa učenicima više razgovaram o načinima, kriterijumima, svrsi ocenjivanja i samoocenjivanja, uvedem samoocenjivanje u svakodnevnu nastavnu praksu kao jednu od evaluativnih aktivnosti da učenike što ranije osposobim za samoocenjivanje i uključim u sam proces ocenjivanja.

Takođe, pokušaću da učenicima pružim podršku u formulisanju povratne informacije pri samoocenjivanju i vršnjačkom ocenjivanju, ali i da ih osnažim da u većoj meri uvažavaju povratnu informaciju koju dobijaju od drugih učenika.

Preuzeto sa: https://tempus.ac.rs/istrazivanje-samoocenjivanje-ucenika/