Поводом одлуке Сената Универзитета у Новом Саду да се проф. Владимир Михић не реизабере у звање ванредног професора
Психологија
Одељење за психологију, Филозофског факулета Универзитета у Београду, најоштрије осуђује одлуку Сената Универзитета у Новом Саду којом др Владимир Михић није реизабран у звање ванредног професора и сматра је недопустивим нарушавањем академских принципа на којима почива универзитетска заједница.
Посебно је алармантна чињеница да је кандидат претходно добио позитивна мишљења свих стручних тела надлежних за процену испуњености услова за избор у звање, укључујући Изборно веће Филозофског факултета и одговарајућа тела Универзитета у Новом Саду. Према доступним информацијама, стручне комисије су више пута разматрале приговоре поднете током поступка и на њих одговориле, остајући при закључку да кандидат испуњава све прописане услове за реизбор. Универзитет почива на начелу да се академска звања стичу и потврђују на основу научних, наставних и стручних достигнућа, кроз поступке које воде компетентна стручна тела. Када закони и процедуре престану да се доследно примењују, или када се примењују селективно, урушава се поверење у институције и настаје простор за произвољност, неизвесност и постепено разарање институционалног поретка.
Случај професора Владимира Михића не може се посматрати изоловано. Након случаја професорке Јелене Клеут, ово представља даљи корак у подривању академских процедура, академских слобода и правне сигурности запослених на Универзитету у Новом Саду, али и на другим универзитетима у Србији. Док је у случају професорке Клеут одлука била образлагана макар и неважећим формалним административним разлозима, у случају професора Михића представници Сената Универзитета у Новом Саду јавно су проблематизовали његово грађанско и политичко деловање као околност релевантну за његов рад у настави и на универзитету. Тиме је јасно стављено до знања да предмет оспоравања нису биле стручне, научне или наставне компетенције професора Михића, већ његово јавно грађанско и политичко деловање. Створен је преседан према којем јавно изношење грађанских и политичких ставова може постати основ за професионалну дисквалификацију универзитетског наставника.
Такво схватање неспојиво је са идејом универзитета као аутономне заједнице слободних људи. Универзитетски наставник не губи своја грађанска права ступањем у академску професију. Напротив, од универзитетских наставника друштво очекује да своје знање и стручност ставе у службу јавне расправе и да без страха износе ставове о питањима од јавног значаја. Та идеја представља саму срж универзитетске аутономије и има своје утемељење у Уставом зајемченим слободама мишљења, изражавања и академске расправе – вредностима без којих није могуће замислити ни слободан универзитет ни демократско друштво.
Одлука Сената представља опасан преседан за читаву академску заједницу. Њоме се доводи у питање начело да се универзитетски наставници вреднују према свом научном, наставном и стручном раду, а не према својим политичким ставовима или грађанском ангажману. Уколико се успостави разорна пракса да позитивне одлуке стручних тела могу бити поништене из разлога који нису академске природе, угрожава се не само кредибилитет система високог образовања, већ и сам принцип владавине права, заснован на једнакости свих пред правилима која важе за све.
Захтевамо од Универзитета у Новом Саду да поништи ову одлуку и да у будућим поступцима доследно штити принципе стручности, законитости, академске аутономије, транспарентности и једнаког третмана свих наставника. Данас се не брани само професор Владимир Михић. Брани се право сваког грађанина да без политичких притисака и страха од одмазде слободно говори, истражује и учествује у јавном животу. Уколико једно друштво пристане да се професионална судбина његових чланова одређује према политичкој подобности, а не према стручним критеријумима, доводи у питање саме темеље правне државе и демократског поретка.Овде се, дакле, не бране само академске слободе, већ и владавина права и правна сигурност грађана – без којих нема ни слободног универзитета, ни слободног друштва, ни слободних појединаца у њему. Када право уступи место самовољи над појединцима, угрожена су права свих. Разлика је само у томе ко ће се следећи наћи на њеном удару.
8 ЈУН 2026