Приказане правоугаоне плочице познате су међу археолозима под именом „плочице из Тартарије“, по налазишту у западној Румунији, а њихова аутентичност и проналазак (1961) су под оправданом сумњом. Уосталом, оне нису ни на који начин повезане с проф. Васићем. Други керамички диск (на коверти), чак и није из винчанске културе, већ потиче из каснијег налазишта бронзаног доба у околини Панчева (које такође није Васић ископавао). Читава ликовна композиција је несрећан избор артефаката који већином немају везе с Милојем М. Васићем, а требало би да сугеришу научно сасвим неутемељену тврдњу да је на територији Балкана у раној праисторији постојало писмо. Знаци који се појављују на марки и коверти у позадини Васићевог лика потпуно су слободна и научно бесмислена реконструкција тог писма, које се у јавности често појављује под именом „винчанско писмо“. Не знамо да ли је композиција на марки и коверти резултат археолошког незнања, иначе врсног ликовног уметника Савића, или су му из музеја у Великом Градишту сугерисали погрешне и сумњиве податке. У сваком случају, у овој земљи постоје и мериторније институције којима су се аутор и издавачи маркице могли обратити, па не би осрамотили лик и дело Милоја М. Васића, што су учинили.

Запажамо да ово није једини пример присуства псеудо-археолошких идеја у контексту који није примерен, као што је случај и са веома обимним интервјуом са Семиром Османагићем, који је 8. децембра 2019. емитовао Други програм Радио Београда у оквиру емисије „Дионис“. Османагићево наводно откриће „пирамида“ (заправо природних формација) у Високом у Босни, тобоже већих и старијих од египатских, оспорили су познати египтолози, као и међународна археолошка удружења. Систематско занемаривање становишта наше струке чак и од стране највиших државних чиновника довело је и до тога да је, поводом пројекта изградње жичаре на Калемегдану, Београдска тврђава недавно увршћена у најужи избор за седам најугроженијих споменика културе у Европи, коју годишње објављује међународна експертска организација Европа Ностра. Изражавамо озбиљну забринутост да систематско ниподаштавање нашег стручног знања од стране државних институција и медија води у даље озбиљно угрожавање културне баштине Србије, која је драгоцено и необновљиво добро од највишег општег значаја.